Србија је, 11. новембра, прославила Дан примирја, када је фактички завршен Први свјетски рат. Исти онај у ком је Србија изгубила око 28% становништва и тако поднијела највећу жртву од свих. А жртве су били обични људи, сељаци, који су се борили и гинули на бољном пољу, али и убијани звјерски у кућама, на њивама…

Морили су их и непријатељи и заразе, и глад и беда. Али Србија је побиједила. Ово су само три кратке приче обичних људи који су добили рат и оних који су изгубили најмилије, па често и све.

МИЛАН ГАЧИЋ

ИЗ РАТА ЈЕ ИЗНИО САМО ГО ЖИВОТ, ИЗГУБИО ЈЕ ТРИ БРАТА, ОЦА, МАЈКУ…

Из рата је изнио само голи живот. Изгубио је све друго због чега би човјек имао воље и радости да живи. Три рођена брата погинула су му на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо на кућном прагу, а два стрица изгубила главу тамо негдје у борбама око Цера. Непријатељи су кућу запалили и Милан Гачић је само једном послије рата, тек 1924, свратио у своју Љубовију да види згариште очинског дома и да упали воштаницу на гробу мајке. И за свагда је напустио свој родни крај. Земљу оставио рођацима и сељацима…

– То је било на Кајмакчалану… Кад је наша чета улетјела у ровове Осамнаестог пука, настао је страшан кркљанац. Само смо се распознавали по шапки и шлему. Клање на нож. Чишћење ровова. Само га пипнеш, па осјетиш да ли је шапка, а ти удри. Убијали смо се као стока. Бугари су имали сваки по две чутурице шпиритуса. Ту је све било побијено… Они пијани, па наваљују, псују, урличу. Уништили смо им цијели пук – причао је Гачић, који се касније оженио и имао осморо дјеце.

МИЛАН ВУКАШИНОВИЋ

ПРЕЖИВИО 64 РАНЕ

Док је он лежао поред мртвог младића, засунула је нова граната и разнијела му ногу… Биле су 64 ране. Оздравио је и поново отишао на фронт.

Сјећа се кад је дошао Божић и Руси се на часак измирили с Бугарима на фронту. Носили су им хњеб и давали сувих смокава.

– Христос се роди – викали су једни другима.

– Узмите хљеба, Божић је.

Јели су хљеб заједно, а сутрадан поново су ухватили пушке да убијају једни друге.

Кад се вратио кући, отац није био жив. Убили га хајдуци, душмани. Пекли га и тражили новац. Ни жену није затекао. Умрла од глади. Прозебао малишан скакутао је око њега и једва се присјећао да и он има оца.

СОКА ЛОЛИЋ

МАЈКА ЈЕ ГОДИНАМА ЧЕКАЛА СИНА ДОК ЈОЈ СЕ АНЂЕО НИЈЕ ЈАВИО У СНУ, ПА ЈЕ УРЕДИЛА ПРАЗАН ГРОБ

У селу Причиновићу код Прњавора и стара Сока Лолић изашла је да сачека ратнике. – Видјесте ли гдје мог Живадина? У сусједној кући славио се празник повратка. Паја Матић се вратио из рата. И двије жене, мајка и снаја, бојажљиво су ушле у сусједну кућу која је сијала од радости.

– А мој Живадин? – Остао је тамо, на Кајмакчалану…

Старица се срушила од бола.

Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су двије златне Карађорђеве звијезде с мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и освећено Косово, подсјећа Курир.

– Ево, најо, ово је остало иза Живадина. Био је најбољи међу нама….

Минуле су дуге године, али она је сваког јутра провиривала кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм… А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дијете. На бијелом чаршаву златом је извезла ријечи које су јој други написали: „Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916. године“. Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Сваког љета о Видовдану она купи воштаницу па запали за покој душе…

*Из књиге „Витези слободе“ Милана Шантића