Прва књига одштампана у Београду 1832. године имала је ту несрећу да буде забрањена и прије него се боја на њеној хартији осушила. Та забрањена књига звала се „Сабор истине и науке“, аутора доктора Јована Стејића. Забрана је услиједила усљед ауторовог непоштовања правописа.

Српска књига дијелила је судбину свог народа тако што је пролазила кроз све недаће кроз које је пролазио и народ, штампана је ван граница Србије, кријумчарена је као опасно оружје и писана језиком који је обичан човјек тешко разумио, али није нестала, баш као ни српски народ.

Док су шумадијски устаници снагом инстинкта самоодржања и опстанка сламали ланце петовијековног ропства и ломили кичму азијатским силницима, дотле су Доситеј Обрадовић и Вук Стефановіћ Караџић својим књижевним и просветитељским идејама у ужасну културну заосталост уносили свјетла савремене културне Европе. Мач и перо имали су исту вриједност. Магична моћ крилатог носиоца идеја – штампаног слова, која нема граница и Вук успјели су да дојаве Европи да на Балкану израња из мрака и таме један слободарски народ – српски народ.

Прва књига одштампана у Србији, тачније у Београду, имала је ту несрећу да буде забрањена прије него што се боја осушила и прије него што је из табака сложена у корице.

Која је то књига и зашто је била забрањена?

Тог 5. марта 1832. године дата је у штампу у Књажеско-србској штампарији у Београду (иначе првој српској штампарији у престоници, основаној 1831. године) књига др Јована Стејића “Сабор истине и науке”. Међутим, књига није имала срећу да угледа свијет и дође у руке ионако малобројне читалачке публике. Кад је одштампано 15 табака, цензура је утврдила да књига није писана дозвољеном ортографијом (правописом), па је штампање обустављено и од аутора се захтјевало да наново препише књигу “с дебелим јером”, будући да изостављање овог слова личи на Вукову ортографију, а многи су родољуби, не само у Србији, него и у Русији, нашли да то може имати “зла следствија”.

Други разлог забране даљег штампања прве књиге на српском језику у првој српској штампаријиу Београду био је да писац, тј. преводилац назначи “од куда је што преводио или по коме је списатељу писао”. Тако, умјесто прве одштампане књиге изиђе другоодштампана као званично прва књига. Била су то “Српска стихотворенија” од Ковачевића и Стаматовића “издана трошком Глигорија Возаровића”. Ову књигу је београдски књиговезац и продавац књига Возаровић поклонио кнезу Милошу и младим кнезовима Милану и Михајлу, са посветом на првој страни.

Забрана Стејићеве књиге “Сабор истине и науке” посљедица је жестоке борбе Вука и његове језичке реформе са његовим противницима, односно противницима било какве језичке промјене, а Милош је искоришћен као ауторитет у обрачуну са Вуком, имајући у виду да у то вријеме односи између Вука и Милоша нису били тако заоштрени. Милош је био неписмен и, без обзира на природну интелигенцију, није могао без “помоћи неког ученог савјетника да се супротстави Вуковој ортографији. Касније, послије 15. августа 1832. године, њих двојица нашла су се на двије непомирљиве крајности.

Схватио је Милош, иако неписмен, да се нешто крупно догађа са језиком и Вуковим тенденцијама. Знао је, засигурно, да Вук већ ужива углед међу познатим књижевницима Европе и да га уважавају културне институције Европе. Знао је Милош да је Вук 1819. године изабран за члана љубитеља словенске књижевности у Петрограду, да је 1820. године добио сребрну медаљу руске Академије наука као награду за научне заслуге. Те године и Краковско друштво бира га за свог члана, 1823. године добија почасну докторску титулу Универзитета у Јени, 1824. постаје члан Тириншког друштва за изучавање старина, а наредне године постаје члан Гетингенског ученог друштва. Знао је кнез Милош да таква признања није добио ниједан Србин рођен у Србији, али лични сукоби и учени Милошеви савјетници одвели су га у крајност и опасан сукоб са Вуком.

У намјери да оправда свој став према Вуку и да придобује учене и утицајне личности “од преко”, Милош се већ 3. јула обраћа карловачком митрополиту и великом пријатељу ослобођене Србије Стевану Стратимировићу за савјет око употребе Вукове ортографије и око забране Стејићеве књиге “Сабор истине и науке”. Већ 5. августа 1832. године карловачки митрополит Стратимировић у опширном писму даје пуну подршку Милошу за задржавање старе ортографије, јер је она далеко више одговарала његовом идејном настојању, а то је јачање цркве и језика којим се штампају црквене књиге. Он савјетује Милоша да никако не попушта и да не дозволи увођење језичких новина и штампање књига тим језиком, сматрајући да су то лоше књиге и да би једна таква књига више зла народу учинила него што би много добрих (штампаних постојећом и црквенословенском ортографијом) књига добра народу донијело. Митрополит је чак настојао преко бечких веза да влада у Бечу званично захвали кнезу српском на оваквом ставу према Вуковој ортографији, подсјећа Башта Балкана.

И тако је прва забрањена књига “Сабор истине и науке” др Јована Стејића, која никада више није одштампана, озбилно узбуркала ондашњу образовану и културну јавност овог дијела Европе. Вуков положај се крајње погоршао, сукоб са Милошем се заоштрио до крајњих граница, али Вукова ортографија придоби све више присталица учене јавности “од преко”.