Будимир Давидовић је почетак Првог свјетског рата и опште мобилизације дочекао као прекаљени ратник.

Овај тада двадесетчетворогодишњи младић из Лучана већ је војевао у оба Балканска рата стекавши репутацију храброг и неустрашивог војника и међу саборцима и међу командом.

И тако, када је остарели краљ Петар позвао, Будимир се одазвао. Учествовао је током Првог свјетског рата у више борби против Аустроугара и бугарских војника. Прошао је Албанску голготу, стигао до Крфа, тамо се опоравио, и био један од учесника пробоја Солунског фронта.

Будимир је био извиђач. Улазио је дубоко у непријатељску територију, шуњао се и снимао Бугаре и Аустроугаре и некако, увијек успевао да се неопажено врати.

Почетком 1918. јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник. Испоставило се, посљедњи пут!

Будимир је био рањен са седамнаест убода у борби прса у прса! У току борбе на њега је бачена ручна бомба због које му је ампутирана десна рука и у болници је извађено из његовог тијела седамдесет четири шрапнела од бомбе.

За његов подвиг чуло се надалеко. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са двије Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Бијелог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом, подсјећа Опанак.

Док се опорављао у билници посјетио га је француски генерал Гијом. Прича каже да је он скинуо са својих груди Орден француске Легије части и пружио га Будимиру.

Јуначе, ти више него ја заслужјеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци– рекао је генерал.

Страшна судбина “побједника”

Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а као инвалид није могао много. Ипак, људи су га држали из сажаљења.

Послије је носио млијеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи… све само да преживи.

А са годинама је било само још теже… Болесног и за рад неспособног, сви су га заборавили. О овоме свједочи и потресно писмо које је, усред окупације, 24. априла 1942. Богољуб упутио предсједнику српске владе Милану Недићу.

Молим вас да ми се додијели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом са и још и двоје ситне дјеце– написао је Будимир.

Доживео је дубоку старост. Умро је 1980. у 90. години живота у Чачку гдје од 1992. једна улица носи његово име.