Марија Бурсаћ рођена је у селу Каменица поред Дрвара. Била је партизанка и прва жена која је проглашена народном хероином Југославије.

– О теби пјевам, Маријо с Каменице, дјевојко – ратниче из батаљона, што си под титовку свила плетенице и срцем кренула против бетона – овако је стиховима пјесник Бранко Ћопић осликао лик и дјело прве жене проглашене народном хероином Југославије.

До своје четрнаесте године, након што је завшила курс домаћинста, чувала је овце и помагала мајци у одржавању куће. У школу није ишла, али је кришом од свих узимала буквар своје браће и тако учила слова.

Те 1940. године као двадесетогодишњакиња придружује се Покрету отпора и почиње да сакупља храну, одјећу и друге потрепштине, али и ради као курирка. По ослобођењу Дрвара 1941. године, Марија Бурсаћ придружује се партизанском покрету. Постала је и чланица СОЈА, а потом је радила и на сопственом описмењавању. Помагала је при организовању аналфабетских курсева за жене.

Марија Бурсаћ много је доприносила покрету отпора, но више од свега жељела је да се придружи партизанима. Портал Башта Балкана наводи да је 1943. године, у фебруару мхесецу придружила 10. крајишкој ударној бригади, у коју су се тада укључивале многе младе жене.

Заступала је мишљење да младе жене треба равноправно да учествују у борби, те је у томе охрабривала и своје другарице. Постала је искусна бомбашица, самостално је вршила упаде у бункере, заплењивала оружје и савладавала непријатеље.

Кад је на први бункер ударала

у сјевању које живот брише,

село је своје у огњу гледала

и стада бијела којих нема више,

чула је старца гдје из јаме збори

и плач матере с дјететом у гори

Кад је на други бункер јуришала,

угледа мртве стазе испод Дрине

и пепелиште умјесто Дрвара

и згрчене у ватри машине;

виде – колона тамна и нема

бдије над градом кога више нема

И 18. септембра 1943. године њена чета кренула је у борбу на Пркосима, због чега и горе поменута пјесма Бранка Ћопића носи назив „Марија на Пркосима“.

Још увек исцрпљена од болести и борбе, Марија је инсистирала да крене у бору на Пркосима. Они који су се сјећали тих времена, причали су како је Марија Бурсаћ опасала два реда бомби и бацала их на митраљеска гнезда која су била постављена да заштите њемачку базу у Пркосима. Ова борба била је борба на живот и смрт. Марија је заједно са својим саборцима успјела да уништи једно митраљеско гнездо, прије него што је минобацачка граната разнијела њену ногу, наводи Експресо.

Пјевао је Ћопић у својој пјесми и о трагичном страдању Марије Бурсаћ:

А кад је на трећи бункер наступила,

смрт је шинула из тамна гнезда

и соколици поломила крила –

над Каменицом се откинула звијезда.

Посљедње свитање гледају јој очи

и задња пјесма из срца се точи:

Запјева о своме првом Илињдану,

када је свето бреме понијела,

поклонила му младост – ко драгану;

како је у зоре оштре и смрзнуте,

новорођенче драго, Домовину;

стезала на груди нетакнуте

и често јој пјевала Партизанку,

челичну и росну успаванку.

Након рањавања Марија је путовала до болнице у Видовом Селу 40 километара, носили су је на носилима дрварске омладинке. Изгубила је много крви, добила и гангрену, но од пјевања партзанских пјесама није одустала.

У болници у Видовом Селу умрла је 23. септембра 1943. године, од посљедица тешког рањавања. Народном херојином Југославије проглашена је 15. октобра 1943. године, а након ње ову титулу понијело је још 90 жена.

Марија, звијездом обасјана мати,

док над њом смртна згушњава се тама –

осмјехом посљедњим ратнике прати:

однеше јој дјете на рукама!

У крви рођено, у срцу ношено

и кроз триста ватара пронешено.

Иде бригада, носи Домовину

и дијете расте – чаробна бајка!

Над њиме невидљиво Марија бдије

и дише топлином – јевојка и мајка.

Песму „Марија на Пркосима отпјевала је Јосипа Лисац.