Ове године, 29. новембра, обиљежава се 81 година од како се овај немилосрдни догађај десио. На самом споменику су исписани стихови Васка Попе: „Не дам ово сунце у очима, Не дам ово хљеба на длану“.

Споменик стријељаним партизанима који се налази на планини Златибор је спомен-обиљежје на мјесту гдје су њемачки војници 29. новембра 1941. године, током напада на Ужичку републику, затечене рањене и ненаоружане партизане уз пут газили тенковима и пуцали у њих.

Овај спомен-обеликс и костурница се налази на Главуџи или Шуматном брду удаљеном свега 2,3 километара од центра туристичког мјеста Златибор

Златиборски крај обилује стазама за шетњу које воде кроз предјеле чисте природе. Једна од њих, омиљена међу мјештанима и туристима, је и она која води до Спомен Обелиска на Главуџи или Шуматном брду. Споменик је направљен тако да се види из свих крајева Партизанских вода

Спомен костурница је изграђена 1961. године, док је изнад костурнице 1967. године изграђен спомен обелиск од бијелог камена, висине 10 метара чији су аутори архитекта Јованка Јефтановић и вајар Ана Бешлић. На самом споменику су исписани стихови Васка Попе: „Не дам ово сунце у очима, Не дам ово хљеба на длану“.

Послије Другог свјетског рата, село Краљева Вода, у чијој су близини рањеници побијени, у њихову част мења име у Партизанске воде. На узвисини изнад села саграђена је костурница у коју су смештени посмртни остаци око 150 рањеника.

Осим њих, у крипти се налазе остаци бораца Друге пролетерске ударне бригаде, народног хероја Саве Јовановића и Александра Јовановића Отрова, који су погинули у борбама код Ваљева 2. маја 1944. године, остаци 36 бораца Прве пролетерске ударне бригаде, 18 бораца Тринаесте пролетерске бригаде „Раде Кончар“ и 12 бораца Треће пролетерске крајишке бригаде.

Како је дошло до овог покоља?

Здружене њемачко-квислиншке снаге покренуле су септембра 1941. године обимне војне операције усмјерене против слободне партизанске територије Ужичке републике.

Организовано и убрзано напредовање технички далеко опремљенијих њемачких снага довело је до пада Ужичке републике крајем новембра исте године. Њемачке снаге су убрзано напредовале, а рањених партизана је у Ужице пристизало све више, подсјећа портал Лепоте Србије.

Након неуспјеха одбране Ужица, командант НОП и ДВ Југославије, Јосип Броз Тито, наредио је повлачење Врховног штаба и преосталих партизанских снага према Санџаку. С њима су кренули и рањеници из свих партизанских болница на подручју ужичког и ваљевског краја, те Мачве и остатка Шумадије.

Пошто није било довољно људи да носе све рањенике, Тито је, најприје противећи се, одлучио да буду остављени уз путеве, вјерујући како ће Нијемци у складу с међународним правилима ратовања третирати рањенике као ратне заробљенике и пружити им одговарајућу његу.

Више стотина рањеника је све до Златибора дочекало пристижуће њемачке јединице. Супротно Титовим очекивањима, њемачки војници су видјевши рањенике почели да пуцају у њих, газили их тенковима, а неколицину преживјелих су пребацили у камионе и стрељали их у Ужицу.

Покољи рањеника трајали су од 29. новембра до 1. децембра 1941. године. Након што је ова вијест стигла до њега, Тито је одлучио да партизани више никада не остављају рањенике рачунајући на милост непријатеља.