Поред материјалне и природне баштине данас, у ери глобализације, посвећује се све већа пажња нематеријалном културном насљеђу као аутентичној вриједности која краси и карактерише један народ, државу.

Високо развијен, стилизован декоративни вез изведен на традиционалној одећи српског народа, посебно на женским кошуљама, а као сведена варијанта, између два рата јавља се у градовима на текстилним предметима покућства.

Комбинација платна коришћеног за израду кошуља (најчешће конопљано, али и ланено, полупамучно и памучно), доминантна црвена боја веза изведена уз коришћење различитих материјала (вуна, метална нит, жута или бијела срма, шљокице), коришћене технике и називи за одевне елементе, стварају спој који је резултат, али и рефлексија српског, византијског, романског и источнохришћанског културног круга.

Косовски вез спада у домен знања и вјештина везених за традиционалне занате и представаља традиционални начин украшавања одјеће српског народа на Косову, као и текстилног покућства и савремене женске одјеће у градовима централне Србије и Војводине.

Једну од првих и угледних школа косовског веза на српском владарском двору држала је жена Уроша Првог, краљица Јелена Анжујска, мајка потоњих владара Драгутина и Милутина. Полазнице ове школе биле су младе жене и дјевојке из српских властелинских породица. Поред умјетничког веза ту су се упознавале и са другим умјетничким вјештинама и училе манире лијепог понашања.

Високо развијен, стилизован декоративни вез изведен на традиционалној одјећи српског народа, посебно на женским кошуљама, а као сведена варијанта, између два рата јавља се у градовима на текстилним предметима покућства. Комбинација платна коришћеног за израду кошуља (најчешће конопљано, али и ланено, полупамучно и памучно), доминантна црвена боја веза изведена уз коришћење различитих материјала (вуна, метална нит, жута или бијела срма, шљокице), коришћене технике и називи за одјевне елементе, стварају спој који је резултат, али и рефлексија српског, византијског, романског и источнохришћанског културног круга.

Косовски вез спада у домен знања и вјештина везених за традиционалне занате и представаља традиционални начин украшавања одјеће српског народа на Косову, као и текстилног покућства и савремене женске одјеће у градовима централне Србије и Војводине.

Једну од првих и угледних школа косовског веза на српском владарском двору држала је жена Уроша Првог, краљица Јелена Анжујска, мајка потоњих владара Драгутина и Милутина. Полазнице ове школе биле су младе жене и дјевојке из српских властелинских породица. Поред умјетничког веза ту су се упознавале и са другим умјетничким вештинама и училе манире лијепог понашања.

Краљица Симонида, жена српског краља Милутина, иако веома млада, такође је држала на своме двору школу умјетничког косовског веза. У средњовековној Србији то је била привилегија властелинских жена и кћери, с обзиром на то да су и материјали којима се везло и на којима се везло били скупи, увежени из далеких, често прекоморских земаља. Оне су ипак морале бити и надарене за овакву врсту рада, те су поред познатих мотива уносиле у своју уметност и дио своје душе и маште.

Осим на дворовима косовски вез је његован и у многим манастирима. Монахиња Јефимија, пјесникиња и умјетница косовског веза оставила је покољењима свједочанства свог раскошног талента у виду везеног покрова за мошти светог Кнеза Лазара и стихове Похвале кнезу Лазару.

Послије Косовског боја на везеним предметима уносе се и неки нови орнаменти. То је, прије свега косовски божур, који се као симбол косовског страдања.

Данас косовски вез заузима престижно мјесто на листи нематеријалног културног наслијеђа Србије. Захваљујући новооснованим удружењима која његују ову лијепу вештину – умјетност, косовски вез задовољава и важан критеријум одрживости.